„Снешков оркестар”, музичка прича, М. Ињац – 25.02.2025.

СНЕШКОВ ОРКЕСТАР

У једној зимској ноћи на маленом брегу стајао је Снешко. Ветар је дувао и ковитлао снег, а Снешко се радовао што зима још траје и што ће уживати у игри веселе деце. Он није био обичан Снешко, могао је да говори, да хода, а био је миљеник Снежане, зимске виле која му је испуњавала све жеље. Те ноћи, месец је обасјавао брежуљак и Снешко је плесао уз музику ветра. Пожелео је да постане славни диригент, али како? За то су му били потребни инструменти и деца. Замолио је Снежану да му чаробним штапићем створи музичке инструменте. Једним потезом чаробног штапића настали су: од лонца – бубањ, од метле – штапићи, од старе металне шипке – триангл, од два метална тањира – чинеле и од старе тикве – звечке и прапорци, остали некад одбачени из Деда Мразове торбе.

Ујутро када су се деца пробудила, дотрчала су на брег до свог другара Снешка и зачуђено посматрала инструменте који су били разбацани около. То нису били обични инструменти, били су чаробни. „Шта се ту чује?”, упитала је Ана. „Штапићи смо мали ми, радо бисмо се играли!” „А како се на вама свира?” „Лупкај нама нежно, лако, типи, типи, баш овако!” Ана их узе и одсвира: „Лупкам, лупкам, нежно, лако, типи, типи, баш овако!” У том тренутку појавила се звечка: „Звечка, срећка, децо ја сам, и мој звук је мекан, јасан.” „Звечка, срећка? Никад нисам чуо такво име”, рече Никола. Узе звечке и засвира у ритму. „Звечком тресе дете свако, она звучи баш овако!”

„Цили, цили, цили, ко нас то буди? О, па овде је велико друштво. И ми бисмо да се придружимо. Цили, цили, цили, ци, ми смо мали прапорци! Баш је лепо, баш је лако уз прапорце плеше свако!” „Мени се чини да сам вас већ негде чула”, рече Гордана. Узе прапорце и засвира у ритму. „Деда Мраз вас увек ставља на летеће санке док поклоне деци дели да их развесели.”

„Бум, бум, бум, моја чета вежба марширање!” „Један, два, један, два, мала чета маршира!”, узвикну Јован држећи бубањ и марширајући у месту. Проговорише и два метална тањира: „Чинчирита, чин, ми смо чинеле. Да аплауз буде гласан чин, чин, чин, чинчирита, чин!” „О, па вас сам видео једном на телевизији”, јави се Ранко. „Радо ћу свирати. Чин, чин, чин, чинчирита, чин!”

„Цици-линци, цинци-линци лепо се забављате, а мене не зовете. Ја сам триангл – троуглић који свира.” Јована се обрадовала јер је помислила да ће остати без инструмента. Узе триангл и засвира. „Троуглић нам нежно звони, зато њега свако воли. Штапићем га лупни лако и он свира баш овако! Цин, цин, цинцицинци!” „Е, сада сте прави оркестар, јави се Снешко.” „Па ти си жив“, повикаше сви углас. „Певам, играм, свирам, чујем и волим, децо, да диригујем!” Снешко узе диригентску палицу, а однекуд се чула музика.

М. Ињац