Ликовни типови деце

Ликовни типови деце

У ликовном изражавању деце, поред законитости у развоју ликовних способности према узрастима, морамо да разликујемо и постојање индивидуалних разлика међу њима, тј. ликовне типове деце.

Познато је да се у ликовном стварању ангажују многе психичке способности али је само по себи јасно да се њихова међусобна констелација не јавља у свакој личности у истом односу, да се у неком случају неке способности више или мање истичу, што има одраза и на сам ликовни израз. Имајући то у виду, ликовне типове деце „можемо поделити у три групе:

1. према психичким особинама,
2. према карактеру израза
3. према техничким способностима и мотивацији“ (Карлаварис)

Према психичким особинама можемо навести: визуелни, магинативни,   аналитички,   синтетички,   интелектуални, експресивни, снажан и брутално осећајни, лирско-поетични ликовни тип деце.

Према  карактеру  израза  постоји:   конструктивни, импулсивни, декоративни, просторни, графички, колористички, ликовно-култивисан и ликовно-примитиван тип детета.

Ако у обзир узмемо техничке способности и мотивацију, онда разликујемо: површни, педантни, активно-импулсиван и пасиван тип детета.

Наравно, у пракси се срећемо са многим типовима деце и не налазимо увек на „чисте“ ликовне типове. Честе су комбинације више ликовних типова, па морамо бити обазриви и детаљно испитати ликовну зрелост детета. Тек после тога, васпитач помаже детету својом креативношћу „да нађе ликовно-креативно-стваралачку индивидуалност, и путем ликовно-личне карте, уз мотивацију, дође до индивидуализације“ (Дивљан). Пошто се ликовна креативност учи и мења, постоји могућност да праћењем детета и деловањем на њега, подстакнемо га да учини корак напред у ликовном изражавању. Јер, уметност је чин индивидуалности, али и део интелектуалне универзалне вредности.

Индивидуални тип детета је: заокупљен унутрашњим проблемима, самопоуздан, сигуран, слободан, спреман да експериментише, радикалан и аналитичан. Код њега је истакнута свестрана ликовна активност кроз ликовну саморадњу и виши систем менталног ангажовања. Он ликовни став испитује кроз поступност и систематичност.

Кроз његова ликовна дела осећа се повезаност ликовне активности и систематичности. Чулне и мисаоне активности ликовне креативности исказане су кроз дететова ликовна осећања, самосталност ликовних процеса и његова основна својства индивидуалности. Ликовни принципи индивидуалности су духовне тековине као и ликовни феномени постојања једног ликовног дела код детета. у сликама овог ликовног типа наглашена је ликовна мотивација и ликовна индивидуална снага кроз ликовне жеље и спремност за врхунским циљем ликовног постигнућа.

Код индивидуално ликовног типа важно је сачувати ликовну особеност, као и ликовну креативност. Циљ ликовних активности јесте да свако дете буде индивидуализовани ликовни тип детета успешност једног часа меримо бројем индивидуалних ликовних типова, кроз особености личног ликовног стила.

Интелектуални тип детета систематично и осмишљено дефинише задатак са унапред изазваном ликовном визијом. Интелектуално сагледава задатке и претвара их у коначну ликовну визију. Осећања код овог типа детета су запостављена на уштрб интелектуалног, сувопарног и прецизног представљања и дефинисања ликовне визије. Снажне и јаке конструкције и математичка прецизност одлике су овог ликовног типа.

Ово дете је психолошки прецизно и сувопарно ограничено, поседује страх од непознатог и онога што је заокупљено маштом. Интелектуални тип има страх од ликовног отварања и постаје креативно ограничено и опасно по себе и друге. Овом типу детета недостаје храброст и осећајност, има страх од мисаоних осећања и постаје резервисан, критички хладан, недостаје му емоционална интелигенција.

Наведени ликовни тип детета не користи ниједну креативну побуду, као ни ликовна осећања. Сликају оно што знају о некој ликовној области или предмету без осећања. Ликовно незрели интелектуални типови у себи носе: носталгију, репресију, уображеност, снобизам, регресију, не надграђују перцептивно својство способности.

Код интелектуалног типа детета разликујемо више ликовних подтипова: нарцисоидни, арогантни, осетљиви, разиграни, површни… Код овог типа детета васпитач мора потенцирати криве и снажне линије, као и јарке боје, односно развијати емоционалну интелигенцију. Нипошто не сме дозволити да постане потрошачка „интелектуална Машта“.

Графички тип детета креативно ствара кроз црно-беле односе (нијансе). Међутим, данас то више није тако, јер је графика обојена.

Овај ликовни тип детета носи у себи контрастна ликовна осећања: тама, светлост (црно-бело), бела кроз нијансе, црна као контраст ликовно динамичких нијанси ликовног ритма. Он је самодисциплинован и има високу контролу ликовног концепта. Код њега постоји љубав према линији, али она временом постаје рутинско исказивање линеарног савршенства, тако да дете овог типа постаје уско ликовно оријентисано. Због тога треба потенцирати боју и настојати да она постане саставни део цртежа, а не само пратећи елеменат. Треба задржати вештину цртача и потенцирати снагу боје и на тај начин створити јединство боје и цртежа. Боја и цртеж су најкомплементарнији ликовни језик и суштина целине – генијалности.

Код графичког типа детета разликујемо и подтипове: ахроматски, хроматски и полихромни ликовни тип. У начину ликовног изражавања имамо: ликовно линеарни тип, ликовно површински тип и ликовно линеарно мрежасти тип. Лепеза стилских одлика овог ликовног типа је огромна, тако да данас имамо доста ликовно подграфичких типова попут: лирско, експресивно и имагинарно графичког типа детета.

Аналитички тип детета полази од детаља и занемарује целину. Детаљи су за овај ликовни тип детета суштина и оно што га занима. Целина је занемарена или суморно наглашена. Овом типу детета васпитач мора објашњавати шта је то целина, а шта детаљ. Детаље треба представљати само наменски, ради објашњења. Целина је суштина и облик без кога се не може.

Аналитички ликовни тип све ликовне елементе разлаже да би дошао до ликовно логичне целине (ликовне истине). Разлажући ликовне елементе на суштинске делове он отвара необичне сликарске визије као ликовно научне сликарске визије кроз мисаоно логичне целине. Аналитичко сликарство је ликовно обојена логичко математичка целина.

Синтетички тип детета занемарује детаље, а истиче целину. Код овог детета маса је суштина, јасан знак одређене целине, док детаље обрађује касније. Овај ликовни тип гради дијаметрално виђење као сукоб и израз мисаоне концепције кроз синтезу. Склон је истицању, слободоумности, промишљању, проучавању, као и испољавању осећања ликовне тескобе кроз спајање. Он је ликовно отворен тип и недостаје му машта као и слободна амебоидна ликовна визија.

Аналитички или синтетички ликовни типови детета припадају интелектуално логичном типу где логика и мисао долазе до изражаја. Ови типови деце носе у себи експресивне потезе кроз елементе конструктивног ликовног типа. Код ових ликовних типова поента је у спајању или раздвајању кроз логичко ликовна осећања и вишеслојни ликовни интелект. Ово је ликовни тип који се разлаже и спаја. Типичан је пример ликовног научника и опсерватора у боји. Отворен је, непосредан, више интелектуалан, уме апстрактно да мисли и има појачану самокритичност. Васпитач мора да споји ова два ликовна типа и да на тај начин надгради високу личну опсервацију Визуелни тип детета бележи визуелно опажајне утиске. Склон је пасивном преношењу визуелних утисака без много ангажовања интелекта. Пасивно представља и бележи видљиве предмете. Одликује га прецизно бележење сувопарног и аналитичког на цртежу или слици. Овај тип детета често је понет оним што је видео и доживео. На његовим сликама истиче се транспарентност атмосфере и лирска тананост лепоте визуелног опажања. Визуелни утисак код овог ликовног типа ствара истанчане опсервације виђене природе око нас. Он је: отворен, топао,  непосредан,  емоционално  стабилан  и ликовно самосвестан. Недостаје му: независност, агресивност, ликовно мисаона оригиналност, безбрижност, веселост и одушевљење мисаоним апстракцијама. Једном речју, он је визуелни реалиста -ликовни сањар.

Да би васпитач помогао овом типу детета мора га упутити у нове технике и нове дисциплине као што су: мозаик, графика, вајање, колаж. Променом технике покушавамо да визуелном типу покажемо да није све у уметности прецизност, него да има и много важнијих елемената.

Конструктивни тип детета полази од битних целина и представља основну конструкцију, осећа јасно положај облика и конструкција у простору. Код њега до изражаја долази међусобна повезаност и јасноћа облика. Обично су рационални, хладни и једнострани. Ликовни језик овог детета је ограничена конструкција и чврстоћа постојања, а боја је део затворене конструкције.

Код конструктивног типа детета наглашена је специфична игра облика, конструкције, научне строгости и оптичке осетљивости за проблеме. Ово дете је геометријски тип и ликовни математичар у боји. Доследан је у сликању, цртању, понашању, није толерантан према другима, има строг однос према њима, практичан је и склон удобности. Ликовне конструкције могу бити: снажне, робусне, грубе, нежне, благе, сетне, ликовно невидљиве, али и психолошке конструкције. Овде је ликовна конструктивност прожета логичним мислима и осећањима која су врхунац ликовне врлине конструктивног типа.

Да би надградили конструктивни тип детета потенцирамо колористичку оплемењеност форме и обогаћујемо га лирско-ликовним елементима.

Пасивни тип детета припада класично националном схватању ликовне културе, где до изражаја долази фолклорно-носталгични карактер поднебља у ком дете живи. Дете које припада овом типу носи у себи многе недостатке цивилизацијског напретка и традиционално жали за прошлошћу.

Пасивни ликовни тип је стереотипан, јер нема ликовну смелост да креира нешто ново. Кроз ликовне теме остварује народне фолклорно-ликовне пасторале. Његову ликовну културу класификујемо као ликовно виђени свет или као традиционалне ликовне навике.

Дете које припада овом ликовном типу је у раскораку са интелектуалним развојем и са ликовном имагинацијом, па му се мора посветити више пажње и мисаоног надграђивања кроз ликовно естетско расуђивање и мишљење мишљења.

Имагинарни тип детета не воли визуелну тачност, као ни да бележи прецизне и објективне податке. Машта је његово царство снова и сновиђења, за њега је свет обојена бајка и све је необично, све је обојена машта. Недостатак конструкције у видном разложеном пољу расплињује се у нежна мисаона осећања као игра маште, игра боја, игра мисли и ликовне способности да пређе праг просечности. Код овог типа детета треба надградити визуелну тачност и прецизне и објективне податке.

Ликовна култура код овог ликовног типа је кроз сугестије васпитача, аполинијска визија ликовности и ликовни врхунац креативности. Кроз његово сликарство провејава динамичка психологија као што је: имагинарност, импулсивност, спонтаност, самоизбор и ослобођење од ускогрудих стега.

Мада би било добро да имагинарни тип понекад бележи прецизне и објективне податке, васпитач не сме нипошто изгубити машту код овог типа детета.

Лирски тип детета пажљиво обрађује сваки детаљ, лирски оплемењује поједностављене детаље и од њих ствара интимну исповест. Главне одлике детета овог типа су линије и боје. Оне су лаке, лепршаве и оплемењене.

Дете које припада овом типу занемарује објективност предмета, њихове визуелне елементе, док изражава лирска осећања и осликава догађаје кроз сумаглицу. У сликама лирског типа недостаје наративност, нема строго наглашене фабуле, а наглашена су нежно пастелно поетична осећања и блага светлост од низа светлосних ефеката кроз лирске мотиве. Честа ликовна осећања код овог типа детета су и елегична ликовна осећања. Лирски тип можемо поделити на лирско конструктивни и лирско апстрактни тип детета.

Код деце која припадају лирском типу треба надградити једностраност и потенцирати богатство ликовних елемената кроз синтезу композиције и нових елемената, али и сачувати лирску осећајност кроз флуидне и нежно пастелне тонове.

Експресивни тип детета је отпор против механизовања човека и његове тужне судбине (ратова, глади, беде, насилног умирања). Он снажно доживљава осећања, предмете кроз осећања виђеног и снажну атмосферу реално сагледаног простора. Код овог типа сликарске визије су бурно реаговање на ликовне доживљаје кроз ликовне облике. У сликама овог ликовног типа детета ликовни изрази су експресивно-драмски заплети са снажно експресивним потезима кроз снагу јарких боја.

Дете своја осећања изражава у слици и цртежу. То је снажан тип који у себи носи дрску смелост и кроз снажне и испрекидане потезе изражава своје виђење света, одбацујући при том постојећи, стварни свет. У креативни процес улази без претходне представе о коначном изгледу слике или цртежа, што ће на крају бити изненађење не само за посматрача, већ и за самог аутора. Овде су видљиве експресивне градације: снажно бруталан, лирско експресиван или интелектуално експресиван. Његова осећања су често недовољно технички усавршена, па је присутна и појава да деца овог типа чак и одустају од сликања.

На слици експресионистичког типа доминира цртачко колористичка експресија. Експресивни потези су снажни и наглашени јарким бојама, док је простор у ковитлацу: потеза, боја, простора, линеарне конструкције, немира људских осећања, ругања стварности, отуђења од спољашњег света, лирске и епске експресије.

Пошто су у ликовним радовима многи детаљи изостављени, а доминирају снага и узвишена лепота и поред толиких техничких недостатака, васпитач мора да потенцира и сачува експресивну осећајност, а да надграђује техничку виртуозност.

Педантни тип детета ствара уметност као известан ред мисли (педантан ред ликовних мисли). Ликовно визуелни утисак је да је овај ликовни тип осећајан и да у себи носи сразмерну јасноћу. Управо су форма и јасноћа ликовних мисли педантног ликовног типа прецизни ликовни облици, тј. препознатљиве ликовне вредности. Овом ликовном типу детета од велике важности је ликовни начин изражавања кроз прецизност, односно јединство уметничког задатка.

Код овог ликовног типа детета постоје и подгрупе: педантно декоративни тип (своје ликовне визије изражава кроз сведене облике декоративно ликовних вредности) и педантно илустровани тип (илуструје мисли кроз ликовне елементе, често копира виђене мотиве). На који ће начин дете илустровати, у директној је зависности од интелектуалног узраста детета. Илустрација код детета мора подстицати креативност и провоцирати ликовно креативне мисли кроз тражење илустрованог одговора.

Педантни тип детета треба упознати са схватањима и начином доживљавања имагинације и експресије кроз ликовно-мисаоне процесе и ликовно га надградити. Такође, васпитач мора код прецизних типова инсистирати на ликовним доживљајима и ликовној духовности.

Импулсивни тип детета је брз и ватрен, дете тренутка, код њега влада недовољно чврста или лабилна форма. Кроз импулсивност подстиче и распирује машту, док подстакнут својим моторним импулсима ствара разигране форме и облике.

Овај ликовни тип детета може имати топлину, мада може бити и хладан и рационалан.

На ово дете вишеслојност доживљаја утиче на ликовно памћење и повећава импулсивност опажања. У ликовним делима ове деце јавља се ликовно емотивна реакција кроз ликовну тему (симболичка импулсивност). Импулсивни тип детета има изражену емоционалну и конативну вољну и креативну потребу кроз снажан појам ликовног става. Хировит је, склон наглом импулсивном покрету као динамичком начину ликовног реаговања. Он је колористички развигор, кроз лирска осећања и немирна лирска преплитања прича о снажном тренутку емоционалне интелигенције.

Наставик мора да смирује ликовно импулсивно креативно стварање ученика кроз ликовну интелигенцију тако што ће код њега развијати свесну импулсивност.

Колористички тип детета је тип детета код кога обојени свет изазива радост и изненађње које га инспирише да се креативно надграђује. Боја је за дете смелост, знак, симбол, најснажније дечје изражајно задовољство, као и лична исповест, мисао, митски знак постојања, карактерна особина и игра изненађења. Опажање боја је у исти мах и мишљење и интуиција, као и свако расуђивање о бојама. Свака опсервација нијанси је ликовна слутња и психолошко дејство на људску свест и стање свести.

Колористичко дете је разиграно и пуно живота, тако да слика радост живљења и венчање у радости дугиних боја. Обојено је често расплинуто и нејасно, залази у простор визуелног типа. Обојена ликовна трансформација уобличава ликовни тип детета у чисту ликовну идеју, поруку, као и смисао за откривање новог ликовног значаја. Свака боја носи лични печат ликовног типа детета кроз нијансе и тоналитете обојених осећања и указује на контраст психолошког збивања у самој личности ученика.

Задатак васпитача је да сачува племенитост боја, а да истовремено надгради цртеж и јасноћу композиције. Такође, он кроз боје одређује ликовну личност детета, као и психолошке карактеристике ликовне личности.

Просторни тип детета објективно приказује простор, а предмете уверљиво. Објекте приказује потпуније, са сигурношћу визуелне представе. Просторни тип је близак интелектуалном ликовном типу детета. Преокупација и стремљење овог типа детета је тродимензионалност (вајарство, израда маски и сл.). Код овог типа треба развијати лепоту боје, лирску линију и чврсту композицију. Опсервација просторног типа мора бити надахнута елементима и дубљима порукама, будући да су овакви ликовни типови доста површни.

Декоративни тип детета осећа површину, игра се линијом по површини и на тај начин ствара лепоту декоративне игре (шару). Површинска игра (декорација) је основно схватање и стремљење декоративног типа детета. Свет наведеног типа детета је украшена површина, предмет, простор, овоземаљски лепи свет. Његов свет је, заправо, свет примењене уметности. Ликовно декоративних типова и подтипова има много. Ликовно декоративни правци су: педантно декоративни, колористичко декоративно педантни, графичко декоративно педантни, лирско декоративни,   имагинарно  декоративни  и  примитивно декоративни тип.