Данас ћемо обновити знање из књижевности склапајући оригиналне креативне слагалице. Отворите књижевну мапу Књижевне врсте, која се налази у прилогу читанке Бескрајне речи и на самолепљивиим папирићима напишите називе књижевних текстова који представљају примере поменутих књижевних врста.
Ученици бележе на папирићима називе лирских песама и разврставају их на њихове врсте (шаљиве песме, химне, описне песме, родољубиве песме, љубавне песме, успаванке), епске прозне текстове (басне, приче о животињама, романи, приповетке, бајке, шаљиве приче, кратке приче) и епске народне песме, као и драмске текстове.
Ученици наводе књижевне текстове и њихове родове и врсте и лепе папириће на таблу. Учитељица/учитељ прати њихов рад и допуњава одговоре.
Учитељица/учитељ подстиче ученике да наведу по чему су одређене књижевне врсте специфичне. Ученици истичу основне особености књижевних врста на основу прочитаних књижевних текстова.
ЛИРИКА
Лирске песме се по теми и врсти осећања деле на: љубавне песме, оде, родољубиве песме, химне, описне песме, шаљиве песме и успаванке.
Описна песма је врста лирске песме у којој се описују природа, њене лепоте, звуци, боје, биљни и животињски свет који је настањује. Из сваког описа осећа се расположење онога који описује.
Лирске песме у којима преовлађују родољубива осећања (љубав према завичају, припадност одређеном народу или земљи, спремност да се отаџбина чува и брани) називају се родољубиве песме.
Љубавнa песмa пева о љубави, чежњи, заљубљености, опчињености, срећи.
Успаванка је врста лирске песме која се пева деци да би лакше заспала. Има лаган ритам и прожета је ведрином.
Деци су од рођења певане успаванке да би их штитиле у сну од опасних сила.
Химна је похвална песма. У прошлости је певана у славу богова и светаца. Данас се химне певају у славу народа и државе. Имају свечан тон, величају земљу, народ или идеју достојну поштовања. Химна се најчешће изводи уз музичку пратњу. Српску химну „Боже правде“ написао је песник Јован Ђорђевић. Музику је компоновао Даворин Јенко. Свечана песма у славу светог Саве, „Светосавска химна“, испевана је током XVIII века. Јавно је изведена 1839. године у Сегедину. Била је омиљена песма код Срба у свим крајевима. Музику је компоновао Корнелије Станковић 1850. године. Изводи се на Дан школске славе, 27. јануара.
Шаљива песма је кратка песма духовите садржине. Има једноставан и комичан заплет. Пева о некој смешној ситуацији или досетки. Циљ јој је да забави и насмеје. Постоји и у народној и у уметничкој књижевности.
Особине лирске песме су:
- изношење личних осећања, размишљања, расположења);
- емоционалност (осећајност);
- сажетост;
- сликовитост;
- музикалност;
- изражајност и
- ритмичност.
ЕПИКА
Епика обухвата књижевна дела заснована на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. Може да буде написана у стиху (епска песма, еп, спев) и прози (бајка, басна, прича о животињама, шаљива прича, приповетка, роман).
Епске народне песме опевале су значајне догађаје и најчешће славиле подвиге јунака који су се песмом чували од заборава. Певале су се уз гусле и преносиле усмено, с колена на колено. Јунак епске песме назива се епски јунак. У средишту приказане радње је његов подвиг. Епски јунаци су: цар Лазар, Марко Краљевић и други. Епски јунак је херој народне песме. Он својим поступцима оличава особине читавог народа. Његове особине су у песми идеализоване. Он је храбар, неустрашив, заштитник нејаких, борац за правду, увек спреман да помогне сиромашнима или избави заробљенике из тамнице. Према непријатељу је непоколебљив, одлучан и осветољубив.
Приче о животињама су развијене народне приповетке чији су носиоци животиње и догађаји везани за њих. Разврставају се на: приче о путовању животиња, о мачку, о лисици, о женидби животиња и слично. Приче о животињама имају композицију у којој се могу издвојити три основне целине (окупљање, сукоб с противником и разилажење).
Басна је кратка поучна прича у којој се људске особине представљају сликовито преко животиња које су главни јунаци (лав је оличење моћи, лисица – лукавог човека, вук – окрутности, магарац – глупости). Баснописац жели да исмеје људске мане (шкртост, себичлук, похлепу, кукавичлук, хвалисавост). Намера му је да те особине поучи друге. Басна најчешће садржи једну епизоду, разговор ликова (дијалог) и поуку. У баснама које имају више епизода (нпр., басна о роди и лисици) радња се заснива на супротности (контрасту). Поука (поента или наравоученије) произлази из саме радње и често је дата као пословица. Радња се у басни развија у три фазе: увод, заплет и расплет. Сматра се да је прве басне написао Езоп. Познати баснописци су: Жан де ла Фонтен и Доситеј Обрадовић.
Шаљива прича описује неку смешну ситуацију у којој се главни лик из незнања неразумно понаша (удара главом о камен, пали кућу да би се ослободио мишева, купује сапун мислећи да је сир, ставља наочаре верујући да ће тако лакше и брже научити да чита). Заплет је једноставан и заснива се на комици ситуације или духовитој игри речима. Ликови су типски (ленштина, лопов, слуга, поп, муж, Настрадин Хоџа, Ера). Кратка шаљива прича описује један комичан догађај или необично понашање лика (поп не пружи руку својим спасиоцима зато што није научио ништа да даје и удави се у реци). Најчешће је заснована на неспоразуму и двосмислености израза (будала упућује поздраве у неодговарајућим околностима, а његово понашање изазива смех).
Бајка је приповетка фантастичне садржине. Према ауторству бајке се деле на: народне (потекла од непознатих даровитих појединаца) и ауторске (чији је аутор познат). Народна (усмена) бајка је потекла од непознатих даровитих појединаца у прошлости. Преносила се усмено, с колена на колено. Вук Стефановић Караџић је сакупљао, бележио и објавио 1853. године српске народне бајке у књизи Српске народне приповијетке. У њој се налазе наше најпознатије народне бајке (Пепељуга, Чардак ни на небу ни на земљи, Баш-Челик). Бајке приповедају о змији младожењи, вилама, зетовима животињама, сазнавању животињског језика, копању блага, женидби сиромашног младића царевом кћери, девојци без руку, злој свекрви, прогоњеној девојци, патуљцима огромне снаге, пасторки која долази до среће итд.
Основне одлике бајке су:
- радња није везана за одређено време и простор;
- уобичајен стереотипан (истоветан) почетак (Био једном један цар…) и завршетак (И живели су срећно до краја живота);
фантастични елементи – ликови су натприродна и чудесна бића (виле, вештице, дивови, змајеви, аждаје), могу да се трансформишу, као и простор у којем бораве;
- имена јунака су симболична (Пепељуга, Биберче);
- хиперболисане су човекове способности и негативне појаве у односима међу ликовима и
- срећан крај (јунак или јунакиња ступају у брак, долазе на престо).
Приповетка фантастичне садржине којој је познат аутор назива се ауторска (писана) бајка. За разлику од народне бајке, у ауторској бајци ликови су приказани с психолошком карактеризацијом, опис је детаљан и развијен, уносе се елементи сна и предања и користе разноврсни облици изражавања (опис, дијалог, приповедање у првом и трећем лицу). Значајни писци: браћа Грим, Ханс Кристијан Андерсен, Оскар Вајлд, Александар Сергејевич Пушкин, Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Стеван Раичковић, Гроздана Олујић.
Приповетка је епска прозна врста средњег обима у којој се приповеда о неком догађају са више ликова, али је пишчева пажња усредсређена на једног или два јунака.
Роман је најобимније епско дело.
Кратка прича је тип приповедне прозе који се развио из једноставних усмених облика, најчешће из вица. Одликује се сажетошћу и усредсређеношћу на неки духовит обрт или карактеристичан детаљ. Писана је једноставним и посебно изражајним језиком.
ДРАМА
Драмски текст је намењен за извођење у позоришту. Делови драмског текста су: дијалози, монолози и дидаскалије.
Ученици се деле у 4 групе и добијају задатак да свака група осмисли креативне слагалице у којима ће одговори бити: стих, строфа, рима, поређење, персонификација, портрет, пејзаж, дијалог, монолог, приповедање у 1. лицу, приповедање у 3. лицу, дидаскалије. Ученици на основу прочитаних књижевних текстова осмишљавају питања у којима се налазе примери датих књижевних појмова.
Учитељица/учитељ прати и коригује њихов рад.
Када осмисле креативне слагалице са 12 питања и одговора, ученици размене креативне слагалице међу собом. Ученици решавају креативне слагалице других група. Учитељица/учитељ прати и коригује њихов рад.
Ученици обнављају књижевна знања о стиху, строфи, рими, стилским фигурама (поређењу и персонификацији), облицима казивања (опис, приповедање, дијалог, монолог) и анализирају примере са стр. 254 и 255 из читанке Бескрајне речи, као и са плаката Књижевни појмови.
ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА
- Пејзажје опис природе.
- Портрет је опис физичког изгледа лика. Он пружа могућност да се посредно открију расположења и осећања лика или приповедача.
- Дијалогје разговор између двају или више ликова у књижевном делу. Дијалог омогућава одвијање радње и карактеризацију ликова (он осветљава лице које говори, лице о коме се говори и лице коме су речи упућене). Путем говора лица радња се развија. Дијалогом се откривају осећања и карактер лика, његове идеје и развија сукоб супротстављених лица на сцени.
- Монолог је говор лика у књижевномделу.
- Приповедање у првом лицу– приповедач жели да успостави што непосреднији однос према догађајима и ликовима. Он приповеда у првом лицу (ја сам…) као да се то о чему прича догодило баш њему. Он је истовремено учесник у догађајима (лик у причи).
- Приповедање у трећем лицу– наратор приповеда о догађајима у којима није учествовао или жели да буде објективан док приповеда тако да се он сам не помиње.
СТИЛСКЕ ФИГУРЕ
Поређење је стилска фигура којом се нешто доводи у везу и упоређује. Поредбени однос се истиче речима као, слично, попут, налик, исто, али може да се наслути и без њих.
У народном говору честа су устаљена поређења. На пример: Жито као злато. Висок као бор. Витка као јела. Вредан као пчела. Веран као пас.
Стилска фигура којом се неживим стварима, појавама и апстрактним појмовима, преко радње коју врше, дају особине и својства живих бића назива се персонификација.
Ливада крај реке сања.
0 Comments